Položаj knjige u Srbiji

1) Uočаvаnje i formulisаnje problemа

   Knjigа je osnovno nаše dobro, izvor znаnjа, medij zа prenošenje umetničkih tvorevinа i čuvаr bаštine. To je zvаnični držаvni i nаrodni stаv premа knjizi. Kаo tаkvа, onа vrši veliki uticаj nа kulturni nivo društvа, imа presudnu ulogu u njegovom rаzvoju, rаzvoju znаnjа i očuvаnjа kulturnog identitetа, znаčаjno doprinoseći rаzvoju i ugledu zemlje. Međutim, knjigа se zаnemаruje umesto dа bude promovisаnа kаo pokretаč kulturnog životа. Ni držаvа, ni nаrod se ne drži svog stаvа. Pisаnа umetničkа reč je dаnаs skrаjnut problem, zа koji se veruje dа će se već nekаko, sаm od sebe, rešiti. 

2) Prikupljаnje i sređivаnje činjenicа

   Položаj knjige, sаmim tim i pisаcа i izdаvаčа, je težаk i nesigurаn. Proizvođаči umetničkih knjigа i lepe literаture od držаve, kojа je izdаšnа premа drugim institucijаmа u kulturi, dobijаju premаlo. Zа Sаjаm knjigа u Beogrаdu, koji imа isti broj posetilаcа kаo „Gučа“ i „Egzit“, ne odvаjа se ni dinаr. Druge dve su subvencionisаne po 50 milionа dinаrа i dobijаju prostor zа reаlizаciju progrаmа bez nаdoknаde od svojih lokаlnih sаmouprаvа. Sаjаm knjigа finаsirаju izdаvаči, а finаnsijsku korist imа grаd Beogrаd.  Prošle godine, u sveopštoj krizi, orgаnizаtori sаjmа su izdаvаčimа nаmetnuli povećаnje troškovа zаkupа zа 20%, а uzаlud je trаženo dа se mаkаr cenа ulаznicа zа posetioce snizi. Kаo rezultаt tаkvih odlukа, broj posetilаcа je bio mаnji nego prošlih godinа. Istovremeno držаvа mesečno izdvаjа zа viškove zаposlenih u аdministrаciji znаtno više pаrа nego što godišnje izdvаjа zа proizvodnju knjige i snаbdevаnje bibliotekа, školа i kulturnih institucijа. Nisu retke opštine koje godinаmа nisu kupovаle knjige zа svoje biblioteke, poput opštine Pirot kojа 4 godine zаredom nije nаbаvljаlа knjige, a dostа se pisаlo i o Leskovcu, gde čаk nisu hteli dа isplаćuju plаte bibliotekаrimа. Premа podаcimа Nаrodne biblioteke Srbije, mreži jаvnih bibliotekа 2010. godine nedostаjаlo je 52% novih knjigа, jer je prinovilа svegа 357.304 delа, što je sаmo 48,33% od stаndаrdа. I u ovoj godini nаstаvljen je pаd nаbаvke. Po zаkonom utvrđenim stаndаrdimа, još 20% bibliotekа nedostаje, а ove koje postoje postаle su zаostаle i zаstаrele, jer gomilаju stаre i korisnicimа nepotrebne knjige, а ne nаbаvljаju nove, pа tаko potencijаlne čitаoce pre odbijаju, nego što privlаče. Sаmo zа sektor knjige u Hrvаtskoj je u 2008. i 2009. godini izdvojeno oko 5 milionа evrа, deset putа više nego što je kod nаs. Tаko je dobrа knjigа gurnutа nа mаrginu kulturnog životа. Ovаkvo ophođenje držаve premа književnosti dovelo je do okrenutosti tržištu od strаne izdаvаčа, što je nužno spustilo vrednosne kriterijume pisаnih delа. U knjižаrаmа se množe nаslovi koji pre pripаdаju polju zаbаve, nego polju kulture, jer izdаvаči prvo gledаju koliko je neki nаslov imаo tirаžа i rаvnаju se premа tom podаtku, nego premа umetničkoj vrednosti nekog delа. Zаto u nаšim knjižаrаmа imа previše knjigа zа rаzonodu, а mаlo delа zа uživаnje u umetnosti. Uspeh knjigа ne određuje kvаlitet. Dаnаs su nаjuspešnije knjige mаle umetničke vrednosti. One pripаdаju ,,lаkoj“ literаturi kojа je zаbаvljаčkа, potrošаčkа, populističkа. Onа se lаko piše i lаko čitа. Međutim, tаkvа situаcijа nije sаmo kod nаs, već je gotovo celokupno strаno izdаvаštvo zаsnovаno nа tome. DŽejms Pаterson i drugi bestseler pisci nisu po kvаlitetu veliki književnici, аli je mаrketinški dostа uloženo u njih. Pаtersonove knjige imаju prvi tirаž od polа milionа. Početni tirаž Dаnijele Stil, kojа piše ljubаvne romаne, je milion primerаkа, а Sofi Kinsele, аutorke serijаlа o ,,Kupoholičаrki“ 150.000. Sа druge strаne, knjigа „Zvezdа morа“ DŽozefа O`Konorokаjа kojа je ponelа čаk 14 svetskih nаgrаdа, prošlа je nezаpаženo. Dа u nаšoj kulturi vlаdа hаos, dа onа postаje zаbаvа, а površnost trijumfuje možemo videti i u knjigаmа, poput ,,Amoаž“, spisаteljice Mаrijаne Mаteus, zаtim u delimа Vesne Dedić, kojа je u prošloj godini oborilа sve rekorde što se tirаžа tiče, а i Jelenа Bаčić Alimpić imа odličаn tirаž (40.000 primerаkа). Drugi tirаž romаnа Ive Štrljić je odštаmpаn, dok su nаjprodаvаnije knjige u regionu u poslednjih dvаdeset godinа ,,Grаbljivicа“ i ,,Grаbljivicа 2“, Simonide Milojković, sа ukupnim tirаžom od čаk 200.000 primerаkа. Istovremeno, knjigа Dejаnа Aleksićа, ,,Jedino vetаr“, zа koju je dobio nаgrаdu Mešа Selimović objаvilo je gotovo nepoznаto udruženje grаđаnа ,,Imаm ideju“ u tirаžu od sаmo 300 primerаkа. 

3) Preliminаrnа hipotezа

   Držаvа je zаkonom obаvezаnа dа brine o kulturi i obrаzovаnju nаrodа, kаo i o proizvodnji i distribuciji umetničkih delа. Poslednjih godinа, međutim, držаvа je diglа ruke od knjige tаko što je opštinаmа prepustilа dа brinu o pisаnoj reči. Ali, lokаlnа sаmouprаvа, pokаzаlo se u prаksi, sredstvа nаmenjenа zа te svrhe koristi nа drugаčiji nаčin. To dovodi do degrаdаcije kulture, kojа je u modernom svetu zаmenjenа ,,zаbаvom zа mаse“. Bаnаlnost je zаmenilа prаvi tаlenаt. Nužno je postаvljаnje grаnice između vrednosti koje ostаju u nаsleđu i pisаnih strаnicа koje se svаkočаsno zаmenjuju.

4) Prаktičnа primenа

   Potrebno je dа držаvа ispunjаvа svoje obаveze, dа bibliotekаmа, školаmа, kulturnim institucijаmа dаje više novcа zа promovisаnje dobrih knjigа. Tаdа bi prestаlа jurnjаvа izdаvаčkih kućа zа tirаžimа i аkcenаt bi se stаvio nа kvаlitet sаmih delа. Dа bismo bili nаčitаn nаrod, potrebno je dа svаkа bibliotekа obrne svoj fond nаjmаnje dvа putа u toku godine. Subvencije zа nove nаslove nа držаvnim konkursimа trebа dа se povećаju, а dobro bi došle i stimulаcije zа domаće аutore, nа koje niko ne misli. Odgovornost je i nа roditeljimа, koji bi trebаlo dа deci od mаlih nogu usаđuju ljubаv premа knjizi, dа bi kаsnije decа nа čitаnje gledаli ne kаo nа obаvezu, nego kаo nа zаdovoljstvo. Isto tаko, u školаmа bi moglа dа se obrаđuje i lošа knjigа. Trebа dа nаučimo dа odredimo zаšto je nekа knjigа lošа. Kаko dа znаmo štа je dobro, kаd ne znаmo štа je loše? Jednostаvno, Srbiji nedostаje osmišljen progrаm proizvodnje dobrih knjigа. Srpski izdаvаči su u godinаmа krize pokаzаli veliku vitаlnost i snаlаžljivost, аli to nije dovoljno, jer je nаše tržište mаlo dа bi se nа komercijаlni nаčin održаvаo kulturni nivo čitаlаčke publike. Ne može se kulturni nivo nаrodа jedne zemlje podizаti bez većeg držаvnog ulаgаnjа u knjigu i bez opšte i društvene brige dа knjigа zаistа bude osnovno nаše dobro, izvor znаnjа, medij zа prenošenje umetničkih tvorevinа i čuvаr bаštine.

Drvoseče pevaju o ljubavi

To drvo

Može biti da u svakom od nas              

raste po jedno samotno drvo,

sa čijih grana nepomično visi

prazna ljuljaška ili u krošnji

rđa žičani skelet zmaja.

Neko ime, ili znak, može biti,

zarasta u njegovoj kori, ili

raste sa njim, kao tihi tumor.

U olujne dane, ono se drži 

grčevito za jalovinu naših 

snova. Potom, mirno, kao prorok,

dugo na sebi nosi svetlu pređu

kiša koje nismo isplakali.

Moguće je da to drvo zatvara                  

mudre kružnice godova iza

vremena za koje mislimo da je 

naše. Stoga strepi nad zimama

koje iznova stižu, sa zvucima

sekira i prvim mršavim vatrama.

Katkada zaželi da proviri

granom ili pusti makar senku

kroz krletku naših rebara.

To nas trgne kao kakva raskošna

ideja ili navala božanskog 

ushita. Čovek je našao sebe.

Potom čovek sklopi oči, a u njemu 

ne prestaje padanje lišća.

Ali možda o svemu tome treba 

tvrdo ćutati. Možda treba poći

sam na ulicu, u šumu koja hoda.

I kucnuti tri put u drvo

kad neko pohvali nam izgled.

Jer, može biti da u svakom od nas

po jedno samotno drvo raste.

I drhti dok čavli zvezda drže noć

i drvoseče pevaju o ljubavi,

dole, u davno usnulom selu.

                    Dejan Aleksić

     Ovo je pesma iz knjige pesama „Jedino vetar“, Dejana Aleksića, dobitnika nagrade „Meša Selimović“. Postoji nešto u njoj što me tera da je iznova čitam, pa sam već na dobrom putu da je zapamtim. Šta je to nešto? Pokušaću da objasnim.

      Drvo iz pesme predstavlja našu dušu, ono što je pokriveno kožom i ono što nas zapravo čini ljudima. Naše telo, ljuljaška, stoji nepomično. Nema vetra, ne postoji ništa što bi ga pokrenulo, nateralo na ljuljanje. Ne postoji ni osoba spremna za ljuljašku, spremna da noge pomeri sa tla. Čak i nekada moćni, neprikosnoveni zmaj sada je zarđao, izgubio svoju snagu predao se krošnji. Od hrabrosti je ostao samo skelet.

     U kori drveta, baš kao i u nama, postoji urezano ime. To ime je znak boljeg života, nade, moguće sreće, ali i nesreće, nesigurnosti, žudnje. To ime nikad ne nestaje. Razvija se sa nama, ili ostaje kao zarasla rana predstavljajući našu tihu patnju, tihi bol, tihi tumor.

     Kada naiđu problemi, branimo se snovima koji su jalovi upravo zbog toga što nemamo dovoljno hrabrosti, snage, a ni volje da ih ostvarimo. Ožiljak je i dalje tu. Sve je ostalo zaglavljeno u krošnji, izgubljeno u kori... U sebi nosimo neisplakane suze i pretvaramo ih u štit. Ali, vrlo slab štit.

     Drvo strepi od godina i od vremena. Zna da vreme čoveku uzima najbolje stvari. Najpre nevinost, sreću, nepoznavanje zla, kasnije i bezbrižnost, našu nepogrešivost. Vreme oduzima i ljude koje volimo, lepe trenutke i nadu. Vreme je zapravo i zima i sekira i vatra. Ono najmoćnije što nas uništava i razara.

     Desi se ponekad da čovek svoje snove, želje i nade pusti napolje, dozvoli im da izađu iz krošnje. Možda je to sve ipak moguće? Ovakve misli dovode do euforije, osećaja da konačno znamo zašto živimo. Ali onda početna svetlost nestane i usledi pad na tvrdo, tvrdo tlo. Tada gotovo osećamo svaki parčić nas koji se odlomi, delovi naših misli se rasipaju na sve strane, baš kao opadanje lišća. Posle opadanja lišće istruli, a šta se nama dešava kada padnemo?

     Postoji dilema da li o našim lomovima i problemima treba pričati, ili je pak bolje ćutati. Kada izađemo na ulicu vidimo pokretnu šumu, odnosno ljude slične nama, sa istom željom za nedostižnim, sa snovima o lepom i dobrom. Ako nam se tom prilikom neko približi, važno je ne udaljavati se. Nego upoznati, saslušati, shvatiti. Da tri puta kucnemo u drvo, da tih tri puta pokušamo da dođemo do srži stvari.

     Zašto se truditi? Zato što u svakom od nas raste jedno usamljeno drvo, jedna usamljena duša koja zaslužuje pokušaj menjanja stvari. Dok ekseri drže sliku noći, u nama strah i tuga drže sliku nemoći i tame. Ako se ne potrudimo ljudi koji uništavaju samog čoveka pevaće o ljubavi u mestu gde više nikog nije briga za to. Možda još nije kasno.

     

Čuj, ja ću otići

Bila sam četvrti razred. Zimski raspust, napolju hladno, sneg. Na televiziji nije bilo ničeg zanimljivog, samo reprize crtanih i filmova od Nove godine. Brat je zauzeo kompjuter, a ja sam se dosađivala po kući. Biblioteka nije radila, na sankanje smo već išli ujutru, a moje dečije knjige sam već pročitala. Uzimam stolicu, penjem se na nju i sa police biram neku knjigu. ,,Samrtno proleće“. Svideo mi sa naslov. I to što je knjiga dedina.

Pročitala sam je. Ni sama ne znam kako, ni da li sam razumela išta od onog što piše. Ali ono što me je zadržalo za knjigu jeste sama radnja, samoubistvo, prevara, afere. Kako to može da bude zanimljivo desetogodišnjoj devojčici uopšte?

Elem, ovih dana sa temperaturom od -20 stepeni i rizikom od preloma kad god se izađe na ulicu opet sam bila prinuđena da razonodu tražim u starim knjigama. Uzimam stolicu, penjam se na nju i razgledam šta je u ponudi. ,,Samrtno proleće“. Svideo mi se naslov i nije mi knjiga delovala poznato. Na prvoj strani piše: Izdavačko preduzeće ,, Bratstvo-jedinstvo“, godina izdanja 1970. Počinjem da je čitam.

Vraća me u neki trenutak u kom je postojao isti ovakav miris, isti ovakav osećaj pod prstima. Detalji kojih se sećam se gomilaju, a uz jedan sasvim nov osećaj čitam ovu knjigu od koje nisam očekivala ništa posebno, već samo razonodu dok ne smislim nešto drugo da radim. Prevarila sam se u vezi knjige, i to ne prvi put.

Ova knjiga je u stvari sastavljena od dva romana: ,,Samrtno proleće“ i ,,Voda nešto nosi“. U prvom romanu govori se o mladiću koji neposredno pre svog samoubistva piše pismo svom prijatelju iz detinjstva koga je slučajno video tog dana, objašnjavajući mu ceo svoj život i razloge samoubistva. To pismo je iskreno, oštro, bespoštedno, bolno. Priznajući sve mane i greške koje je načinio u životu, on kroz pismo želi da se ispovedi, očisti, možda i pokušava da pre svega sebi razjasni zbog čega mrzi život. Događaje ređa hronološki. Iz pisma se saznaje da je on, kao imućan gospodar velikog imanja koje mu je otac ostavio, završio pravni fakultet, rešen da postane važan ministar. Seli se u veliki grad, a u kući gde stanuje upoznaje Evitu. I tu počinje njegov strmoglavi pad.

U početku je sve izgledalo idealno. Oboje mladi, zaljubljeni jedni u drugo, otkrivali su mnoge stvari prvi put zajedno... Kada je rešio da je oženi, slučajno saznaje da se on u stvari njoj i ne dopada toliko, čak je i našla novog udvarača za vreme svog letovanja i tako se zauvek oprostila od njega. Ali, šta on radi kao osoba kojoj je sve u životu pruženo na tanjiru, koji se ni za šta nije morao pomučiti niti potruditi? Utehu traži u Joži, devojci koju koristi da iskali svoj bes, nezadovoljstvo i da joj se sveti za ono što mu je Evita uradila. Daje otkaz na poslu, ambicije su mu nestale, počinje da se kocka i da pije, a svoje imanje gubi upravo na kocki.

 Postaje puki siromah, koji mora da pozajmuje novac od Jože, devojke koju je koristio kao robu i od koje je sada zavistan. Međutim, Evita saznaje šta se sa njim dogodilo, šalje mu pismo pomirenja, ali već je kasno. Uništivši sebe, uništio je budućnost, svoju moguću sreću, svaku nadu za bolje sutra. U potpunosti se predavši Joži on je postao nesposoban da donese pravilan sud i postaje preslab da bilo šta promeni. Jedini izlaz iz svog promašenog života vidi u samoubistvu. Samoubistvo koje donosi olakšanje, koje mu nije donela ni nova ljubav, ni novi društveni status, ni novi grad, ni na kraju krajeva, novi način života. Mislio je da će gubitkom očevog bogatstva on prerasti u boljeg, snažnijeg čoveka, spremnog na osvajanje i na borbe i da će izaći iz tela nemoćnog momka koji o svemu razmišlja i sve želi, ali nikad to ne postigne.

On nije lik koji treba da se dopadne. On je lik koji čitaoce treba da nervira. On je beskrajno patetičan, kenjkav, razmažen, nezahvalan, naporan, sujeveran. Nesposoban da iskoristi ono što mu je samim rođenjem dato - lepota, bogatstvo, zdravlje. Čak nije ni uspeo da se ubije kako treba. Nije se pogodio na pravo mesto. Nekoliko cm iznad srca je bilo dovoljno da ga živog pronađu i odvedu u bolnicu, gde je izdahnuo.

,,U tom što sam stalno gubio video sam prst sudbine. Nerazumljivom upornošću sedeo sam iz noći u noć za kartaškim stolom i rasipao svoj imetak. Nikada se nisam bavio verom, ali tih dana mi postade jasan zakon o predodređenosti sudbine. Naša sudbina određena je unapred, uzalud pokušavamo da se borimo protiv nje, ne možemo da otklonimo njenu ruku koja nam se spustila na rame. Zašto sedim za kartaškim stolom i zašto dozvoljavam da mi imanje propada, da se topi, kada ono može da mi pruži mnoge prijatnosti u životu, samopouzdanje, životni oslonac, opstanak? Kao da sedim ovde sa presečenim venama kroz koje lagano teče moja krv. Zašto sedim ovde? Unutrašnji glas je odgovarao: jer nemam snagu volje. Jer sam je smrvio između dva strašna žrvnja sumornih misli.“

Drugi roman je ,,Voda nešto nosi“. Glavni lik je Janoš, ribar koji sa svojom ženom, detetom i tastom živi u kućici pored mora. Žive mirnim životom, pomažu svima kojima je pomoć potrebna, naporno rade i štede novac za svog sina. Jednog dana Janoš čuje svog tasta koji se nalazi na čamcu i viče da voda nešto nosi. Pomogao mu je da iz vode na kopno iznese, kako se njima činilo, mrtvo telo žene. Janoševa žena uz pomoć lekara uspeva da je vrati u život i polako je neguje. Vremenom Anada, kako je rekla da se zove, ojača i Janoševa žena je na protivljenje svog muža ostavlja u kući kao pomoć, jer Anada nije imala kuću, niti prošlost kako je sama tvrdila. Janošu, čoveku čvrstih principa, i karaktera ovo je smetalo jer je kod Anade postojalo nešto što ga je plašilo, što ga je istovremeno od nje i odvajalo i što ga je njoj privlačilo. Posmatrajući Anadu i uvidevši koliko je zapravo ona privlačna, koliko drugačija i koliko posebnija od njegove žene, on jedva sebe kontroliše, ali mu konci polako klize iz ruku. 

I da, čovek koji je nekad razmišljao samo o porodici i o tome kako da zaradi novac sada razmišlja samo o Anadi. Život pre Anade mu se čini toliko drugačiji i toliko običan, da ne zna da li nju treba da blagosilja ili kune. Ne uspevši da savlada sebe on jedne večeri napada Anadu, a ona se ne opire. Čak na njenom licu vidi osmeh, drugačiji pogled... Ali oboje su svesni da od veze nema ništa, pa Anada odbija svaki dalji kontakt sa njim i u potpunosti se posvećuje pomaganju njegovoj ženi. Međutim Janoš više nije Janoš. To je sada čovek koji je sinovljevu ušteđevinu dao da bi kupio nakit Anadi, to je čovek koji je sopstvenu ženu počeo da mrzi i da smišlja kako da je ubije, to je čovek koji je svima oko sebe zagorčao život. Anada, o kojoj zapravo niko ništa nije znao, kada je primetila da Janoš razmišlja o ubistvu svoje žene, shvata da je uzrokovala još jednu nevolju, opet je upropastila nešto što ne bi smelo nikad da se dira, a ovog puta ona nije bila kriva. Svesna svoje nesreće i toga da ono što želi u životu njoj nikad neće biti ostvareno, sa osećanjem da je prokleta ona ulazi u vodu. Posle nekoliko sati Janoš opet čuje povike: ,,Voda nešto nosi“. Znao je šta nosi.

,,Cele noći nije mogao da zaspi. Ukus onog poljubca nosio je u sebi kao neku tajnu, užasnu bolest. Poljubac ga je zarazio i katkad mu se činilo da se ogubavio. Šta bi bilo da se to sazna? Kada bi to njegova žena ili tast saznali? Kako bi ga tada gledali, kakvim pogledom? Kao zdravog čoveka za koga se odjednom saznaje da je na umoru i za njih izgubljen. Ili kao na čestitog čoveka, prijatelja ili člana porodice, kome iznenada policajac spušta ruku na rame i tek tada se saznaje da je izvršio zversko ubistvo. A u vazduhu lebdi strašno pitanje: zar ovaj...ovaj čovek? Zašto? Kako? Kakvi su ga mutni nagoni, strasti i ciljevi obuzeli? Šta bi pomislila, šta bi osetila njegova žena kada bi saznala? Užasavao se pri pomisli da u sebi nosi ranu, bolest koju mora krije. Katkad ga je mučio neobjašnjiv strah. Uveče kada bi pošli na počinak i počeli da se svlače osećao je strepnju da mu je tajna ispisana na leđima, na samoj koži njegovog tela... Ona će sada ugledati to i kao da mu je već u ušima odzvanjao njen prestravljen vrisak.“

Lajoš Zilahi piše o nemogućim, neostvarivim ljudskim željama. Ma koliko ljudi znali da to što žele nije moguće i da je sve unapred izgubljena borba, oni sebe obmanjuju, makar i na trenutak, da je pobeda ipak moguća, da su oni drugačiji i da je sreća skoro dobijena. A kada dođe do očiglednog poraza, kada realnost udari smrtonosno, prejako onda sigurna zona nestaje, a svet u parčićima pada na tlo uprljano suzama i krvlju. 

Promena

Hoda polako. Nogu pred nogu. Ne žuri. A trebalo bi. Mozak joj poručuje da krene brže, ali noge ne slušaju. Telo ne sluša. Hoda kao da ne mora da razmišlja o ružnim stvarima. Ni o bolu. Ni o ožiljcima. Kao da je sve dobro. Oči, koje pritiska senka teška kao sam život, odaju je. Senka koja bespogovorno odbacuje lepotu. Senka navikla na potpunu slobodu. Zla senka.

U nogama težina. Teška, teška težina. Olovo napravljeno od nepređenih koraka i čestih zastajkivanja. Nepremostiva težina. Za nju nepremostiva. U stomaku čvor. Životinjski grč. Već dugo vremena neraspetljan. Ne zna kako. Previše je složeno, previše mučno. Ponekad zaboravi na njega. Ali on je uvek tu. Vreba. Krije se. Napada u najnezgodnijem trenutku. Transformiše je u nešto što nije. Gubi sebe. Čvor je uništava.

Sa rukama ne zna šta da radi. Uvek ih je mrzela. Svašta je mogla da uradi zahvaljujući njima. Ali nije. Umesto da joj ruke budu pomoć, njoj su smetnja. Razmišlja o onome šta treba da radi. Ali kad treba da se uradi, te iste ruke je izdaju. Ne rade kako je zamišljala. Tad ih ne voli. Tad bi ih najradije iščupala. Kad već nije sposobna da ih koristi kad ih ima, onda joj ne bi ni bilo krivo da ih nema. Imala bi dobar izgovor za svoju slabost.

Glava pognuta. Gleda svoja stopala kako koračaju. Polako. U očima i dalje senka. Usne zgrčene. Nos crven od hladnoće. Uši vise i ne oseća. Kosa puštena da pada preko lica. Kad god se pomeri, meko je pomiluje po vratu i čelu. Podseća je da je jos živa. Da je još tu. Kao bol kog se seća samo kroz maglu kad popije lek protiv bolova.

Kosa miriše na zimu. Uvek tako miriše kad hoda ovako. Miriše na dim, mraz, šampon i na suze koje nisu krenule. Nikad ni ne krenu. Opet joj mozak govori da plače. Ali telo, oči ne slušaju. Ne ume da plače. Senka mrvi svaku mogućnost suza. I one nose težinu, težu od nogu.

A promena? Da li će je biti? Šta da radi da nastane? Treba li joj uopšte promena? Da li će moći da je izdrži? Javi se glasić i pita je: „Zašto hodaš ovako ako ti ne treba?“. U sebi sleže ramenima. Jeza joj prođe telom. Prene je iz misli.

Možda bi i nešto promenila da nije ovih teških nogu, grča u stomaku, senke u očima. Da nije ruku izdajica i da nije neisplakanih suza. Ostaje još samo da čeka. U tome je ionako najbolja. A do tad… Hoda polako.   

Lako bih mu oprostila gordost da nije uvredio moju

Zašto mi se sviđa rad Džejn Ostin? Zašto sam pročitala skoro sve njene knjige? Zbog Eme, Elizabete Benet, Fani Prajs i Katarine Morlend. Zbog žena koje žele da same odlučuju o svojoj sudbini, sa jakim željama, moralnim ubeđenjima, čvrstim karakterom i izgrađenim ličnostima. Zbog toga što su bile dovoljno hrabre da menjaju svet – počevši od sebe.

Iako su njena dela ljubavni romani, ni ne nalikuju onome što se danas naziva ljubavnim romanom. Opis likova, pogotovo ženskih je vešto izgrađen. To je verovatno i njena najjača strana. Ona kroz svakodnevne događaje, prikaze iz detinjstva i prehodnih reagovanja na određene situacije prikazuje bogat karakter, pun detalja a fine, mogu da kažem i sofisticirane veze sve to spajaju. Likovi imaju vrline, ali i mane, što je jako bitno, jer to ukazuje na realnost njenih dela. Ne fokusira se na spoljašnji izgled. On joj nije bitan. Glavne junakinje nisu najlepše, ali su posebne i svaka ima nešto svoje čime zadobija pažnju čitaoca. Ema ima svoju tvrdoglavost, Elizabet vrcavost, Fani finoću,a Katarina naivnost. Na osnovu ovih njihovih osobina izgrađeni su romani.

Glavna tema njenih dela jeste udaja. Razlog tome jeste to što u tom periodu žena nije mogla da ima nikakvo zanimanje (osim da bude guvernanta recimo), nije mogla da se školuje onako kako dolikuje. Ženama je bilo onemogućeno da se bave poslovima u kojima bi se razvile, bilo je onemogućeno da budu jednake sa muškarcima. Njihovo je bilo da vode domaćinstvo, da paze na svoj izgled, da se pojavljuju na balovima i čekaju prosce, a ako usput znaju da vezu i lepo pevaju, tim bolje. Samo je udajom žena mogla da na neki način promeni život na bolje. A ni to nisu mogle sve. Nekima je rodbina određivala muža, neke su se udavale zbog novca, neke zbog društvenog položaja, malo je bilo brakova iz ljubavi, o kojima bi odlučivalo samo dvoje ljudi koji u njemu i treba da se nađu.

Džejn opisuje i englesko društvo s krajem 18.-og i početka 19.-og veka. Krajnje ironično se odnosi prema ustajenim društvenim normama, ne vređajući, već blago se podsmevajući. To čini zahvaljujući svojim sporednim likovima (na primer, roditelji Elizabete Benet, njen rođak Kolins). Uglavnom se bavi ljudima iz srednjeg staleža koji trpe diskiminaciju od strane višeg staleža (Ema je izuzetak, mada Harijeta kao sporedan lik pokazuje taj jaz). Dokazuje da su ljudi isti, bez obzira na novac koji poseduju, rođake koje imaju ili odeću koju nose. Njeni ženski likovi uvek ističu važnost čitanja i uživanja u dobroj knjizi.

Najviše mi se dopada „Gordost i Predrasuda“ (od njenih dela) i to zbog gospodina Darsija. Elizabet jeste zanimljiva i duhovita, ali Darsi je lik čije su me rečenice i reakcije stvarno zanimale. Uvek radi po svom, briga ga za tuđe mišljenje, čvrstih je uverenja, inteligentan, drzak, pronicljiv, moćan, ne pada lako na ženska udvaranja, a nije da ih nema. On je jednostavno seksi. Na kraju je pobeđen od strane Elizabete i to baš njenim neudvaranjem i njenim zadirkivanjem koje umesto da ga vređa, njemu prija. Ono što mu zapravo treba jeste dostojan sagovornik, iste inteligencije i sa dovoljno hrabrosti da mu kaže sve što misli, a to je pronašao u njoj. On je najuspeliji Džejnin muški lik i upravo njemu duguje na popularnosti ovog dela. Inače, delo je dobilo ovakav naziv zbog odnosa Darsija i Elizabete. Ona prema njemu ima određena predrasude koje je sprečavaju da ga upozna na pravi način, dok je on gord i ponosan, pa mora da nauči kako to da ukroti.

Sama priča jeste preforsirana, posebno što se tiče Vikama. Njegova prošlost sa Darsijem, udvaranje Elizabeti, zamalo ostvaren brak zbog novca, pa njegova ženidba sa Kiti, sve mi to nekako ne pije vodu. On jeste spona između dva glavna lika, ali prenatrpana spona. Generalno mi se kod Džejninih romana ne dopada to što previše pažnje poklanja nebitnim detaljima. Ona prikazuje svakodnevni život, to stoji, ali bitne stvari se dešavaju bukvalno u dve rečenice. Krajevi su munjeviti, i njima poklanja isto mesta koliko i recimo opisu posete susetke. Takođe su bajkoviti. Uvek srećan završetak, uspela udaja, ali nikad objašnjenje šta se desilo nakon svega. Da li je brak bio vredan žrtve? Da li su očekivanja ispunjena?

Džejn piše inteligentne knjige. Kvalitetni dijalozi, razmena bitnih stavova i duhoviti osvrt na dešavanja. Ali ono što po meni fali u ljubavnim vezama koje opisuje jeste senzualnost. Svi likovi su puni samokontrole, uzdržavanja. Nema poljubaca, skrivenih pogleda, strasti. Čak naprotiv, likovi koji se vode samo osećanjima loše prođu (Marija u „Mensfild parku“ recimo). Njihovo privlačenje se zasniva samo na dobrim osobinama i razmišljanjima onog drugog. Dok recimo Šarlota Bronte, koja stvara u istom periodu kao Džejn, napiše „Džejn Ejr“, gde ima svega u pravim količinama. I razuma i strasti.

Kvalilet Džejninog pisanja najbolje pokazuju godine trajanja njenog rada i to što su njene knjige postali nezaobilazni klasici. Ljude, posebno žene uvek zanima ljubav, ostvarena i pored mnogobrojnih prepreka, likovi sa kojima mogu da se poistovete zahvaljujući dobrom opisu i potvrda da dobro uvek pobeđuje zlo.

„Ti igraš s jedinom lepom devojkom u dvorani“, reče gospodin Darsi, gledajući u najstariju gospođicu Benet.

„O! Ona je najlepša devojka koju sam ikad video. Ali jedna od njenih sestara sedi baš iza tebe; vrlo je lepa i rekao bih da je vrlo prijatna. Dopusti da upitam svoju partnerku da te predstavi.“

„Na koju misliš?“, upita gospodin Darsi, okrete se i za trenutak se zagleda u Elizabetu, ali kad im se oči susretoše, skrenu pogled i hladno reče: „Ona nije rđava, ali nije dovoljno lepa da bi me dovela u iskušenje. I nisam u tom raspoloženju da dajem važnost mladim damama koje drugi ljudi nipodaštavaju. Biće bolje da se vratiš svojoj partnerki i uživaš u njenim osmesima jer sa mnom samo gubiš vreme.“

Želja

            Bila jednom jedna Želja. Lutala je po svetu pokušavajući da ispuni svačija očekivanja. Pretvarala se u prelepe devojke i muškarce savršenog izgleda. U novac, kišu, dugo očekivanu bebu, lek, nagradu, milostinju...

Nije se žalila na to što su ljudi brzo zaboravljali na zahvalnost, niti na njihovu pohlepu ili podmuklost. Nije se transformisala samo u dobre želje, nego i u one zle, bolesne i izopačene. Bila je stvorena da ispuni sve, šta god to bilo.

Međutim, ubrzo je shvatila da ne može sve da postigne. Bilo je previše ljudi, snova, neizgovorenih žudnji, skrivenih šaputanja, tajnih misli... Radila je duplo više, a nije uspevala. Mnogo ljudi je ostalo sa željama kojima su posvetili sav svoj život, a koje se nisu nikad ispunile. Mnogo onih koji nisu uspeli da dobiju ono što vole, pa su bili prisiljeni da vole ono što su dobili.

Nisu se svi žalili. Neki su samo slegali ramenima i govorili da je život takav, stvoren za mučenje i bol. Drugi su duboko zakopali svoje pređašnje želje i posvetili se nečemu drugačijem. Ali, bilo je i onih koji su svake noći jecali u jastuk, kojima se duša kidala, a razum menjao, jer ostvarenje njihovih želja nije bilo na vidiku.

Tad je Želja počela da se menja. Počela je da se žali, da zabušava, da provodi vreme ispunjavajući sopstvene hirove, a ne udovoljavajući drugima. Da li je to bio odgovor na reakciju ljudi na koju je naišla kad ne ispuni ono što su hteli? Ili je to bio odgovor na očajanje koje ju je gušilo i teralo da postane zlobna? Ni sama nije znala. Samo je osećala da se menja. Ali ne na bolje.

Sreća je zavisila od Želje, a ona kao da je volela tu igru moći. Kao da je volela da gleda protivnika kako se mrvi, pada pred njene noge, pretrpava je lažnim obećanjima. Kao da je volela da igra tu igru gde je ona uvek bila pobednik.

Ljudi su počeli da zaziru od nje, da se plaše da žele nešto. Plašili su se da će ako dobiju nešto od nje, ona zauzvrat da uzme nešto od njih, a nisu mogli da odrede šta im je bitnije. Samo je Želja to znala. Ljudi nisu više hteli da ostvaruju svoje snove, pokušavali su da ih sakriju i da žive životom bez pravih užitaka, sa strepnjom da će Želja prepoznati da im je potrebna i da će ih potom uništiti.

Njoj nije bilo jasno zašto skrivaju sebe, zašto se toliko plaše svojih osobina. Oni su mislili da je problem u Želji, a ona da je problem u njima. Bila je opasna, za nekog i otrovna. Ubrzo je nastala ona izreka: ,,Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.‘‘

Svi smo mi ravnopravni, samo su neki ravnopravniji

,,Životinjska farma‘‘ je roman Džorža Orvela, jednog od mojih omiljenih pisaca. Ovo je satira, moderna basna o politici i državnim upravljanjem koje je uništeno nepopravljivim ljudskim manama. Nastala je tokom Drugog svetskog rata, a po samom priznanju Orvela govori o staljinizmu i o tome kako je revolucija uvek uprljana od strane samih revolucionara.

Međutim, smatram da ova knjiga ne opisuje samo Rusiju tokom vladavine Lenjina, kasnije i Staljina, već političku prošlost, sadašnjost i budućnost svih država, pa i Srbije. To mislim jer su političari, sama vlast kao i opozicija uvek isti tipovi ljudi, sa istim ciljevima, težnjama i načinima kojima ostvaruju to što žele. Pod maskom dobročinitelja i geslom da će sve biti bolje kada oni dođu na vlast, uspevaju da zavedu one naivnije, kojih nažalost ima više od onih koji vide pravo lice, bez maske.

Radnja je smeštena na jednoj engleskoj farmi, ,,Veleposedničkoj farmi‘‘, koju vodi gospodin Džons. On je nemaran gazda, koji mnogo pije, zaboravlja da nahrani životinje, koristi bič i plaši ih svojim prečestim pucanjem iz puške. Životinje teško žive. Imaju malo odmora i malo hrane. Međutim, jedne noći, svinja Stari Major saziva sastanak i svojim govorom propagira revoluciju, pobunu svih životinja sa farme protiv gazde. On ukazuje na to da je čovek parazit koji ne radi ništa, a dobija sve. On stvara animalizam (predstavlja komunizam).

,,Zašto živimo u ovim bednim uslovima? Zato, što nam skoro sav proizvod našeg rada ukradu ljudska bića. To je suština svih naših problema. Sabrana je u jednoj reči – Čovek! Čovek je jedini stvarni neprijateljh koga imamo. Uklonite Čoveka i osnovni uzrok gladi i preteranog rada biće ukinut zauvek.‘‘ Ovim rečima Major uspeva da natera ostale životinje sa farme da misle o nekom boljem svetu i onome šta mogu da urade da do njega dođu.

Tri dana nakon ovog govora Stari Major umire. Pevanjem himne ,,Životinje Engleske‘‘ svi u glavama  čuvaju zagrejanu ideju o farmi na kojoj će da žive samo oni. Gospodin Džons je jednog vikenda pijan zaboravio da nahrani životinje i one pune besa, bunta i sve do sada stišavane želje za osvetom napadaju ljude, proteraju ih sa farme i ona postaje potpuno njihova. Ali, tu nastaju problemi.

Životinje su glavni likovi. Svinje su kao najpametnije od svih, sebe proglasile za glavne. Napoleon, Snoubol i Skviler preuzimaju rukovođenje farmom. Napoleon je lukav, arogantan, jedini od svoje vrste na farmi, pa iako nije bio dobar govornik ima jake stavove koje druge životinje lako preuzimaju od njega. Snoubol je bolji govornik, zanimljiviji, inteligentniji, ali ne toliko lukav niti pokvaren kao Napoleon, zbog čega je i oteran sa farme kasnije. Skviler je od onih koji crno mogu da pretvore u belo. Privrženiji Napoleonu, njegova je desna ruka i predstavlja sponu između ostalih na farmi i samog Napoleona.

Ako uporedim sa Rusijom, Napoleon predstavlja Staljina, Snoubol Trockog, Skviler Molotova, a Stari Major koji je zaslužan za pobunu predstavlja Lenjina. Za one koji ne prate politiku ovako su se odvijale stvari u Rusiji tokom prve polovine XX veka. Lenjin je bio ruski revolucionar, osnivač Komunističke partije koji se između ostalog zalagao i za uništenje parlamentarizma, izlazak Rusije iz rata i konfiskovanje zemlje veleposednika. Ruskom revolucijom 1917. Lenjin dolazi na vlast. Posle njegove smrti 1924. Staljin počinje da vlada. Menja određena načela kojih se njegova komunistička partija pridržavala tokom Lenjinove vladavine, uvodi Petogodišnji plan koji zapravo znači smanjenje potrošnje društva da bi se ušteđeni novac finansirao u industrijalizaciju, ali zbog toga narod gladuje. Time su se seljaci surovo eksploatisali, industrijski radnici su bili nedovoljno plaćeni, zarobljenici su korišćeni kao besplatna radna snaga, itd... Velika čistka je još nešto po čemu je Staljin bio poznat. Ona predstavlja ubijanje ljudi koji se nisu slagali sa ideologijom partije, ubijanje onih koji su smatrani za špijune, sabotere, izdajnike. Dokazi nisu bili potrebni. Kada je Molotov (Molotovljev koktel nosi njegovo ime) postao opasnost za Staljina, tj. kada je Staljin u njemu video rivala za preuzimanje vlasti, proteran je.

Kroz naizgled jednostavnu priču o životinjama Orvel je uspeo da prikaže složene promene u politici jedne zemlje, spuštajući političare na nivo životinja, odnosno spuštajući glavnu vlast na nivo svinja. Zato i oni koji ne znaju ništa o Staljinu mogu da pročitaju knjigu i da shvate njenu suštinu. Šta se dešava kada životinje same sebi postanu gazde? Svinje se izdvoje, kao što sam već rekla, a stvaranjem zastave ,, Životinjske farme‘‘ označavaju sebe nezavisnim i samostalnim. Ubrzo nastaje i 7 zapovesti animalizma:

1.    Ko god da ide na dve noge, taj je neprijatelj.
2.       Ko god da ide na četiri noge, ili ima krila, taj je prijatelj.
3.       Nijedna životinja ne sme da nosi odeću.
4.       Nijedna životinja ne sme da spava u krevetu.
5.       Nijedna životinja ne sme da pije alkohol.
6.       Nijedna životinja ne sme da ubije bilo koju drugu životinju.
7.      Sve životinje su ravnopravne.

Ove zapovesti nastaju iz potrebe da se životinje sačuvaju od čoveka, njegovih navika, loših osobina, lenjosti, poroka. Da se sačuvaju od ljudske pohlepe, drčnosti, uobraženosti. Ali, kako vreme odmiče svinjama je sve teže i teže da se drže prvobitnih zapovesti, pa ih prepravljaju, brišu i menjanju. Kroz transformaciju 7 zapovesti animalizma vidi se razvoj čitavog romana.

Iako se u bici Kod staje za krave Snoubol pokazao kao najhrabriji njega Napoleon tera sa farme, jer je smislio izgradnju vetrenjače kojoj se svi dive i koju svi jedva čekaju da započnu da grade. Napoleon, ljubomoran na ovakav uspeh Snoubola i videvši u njemu pretnju uz pomoć specijalno obučenih pasa, koje je još kao štenad oteo od majke i učio ih šta da rade, istera Snoubola zauvek sa imanja. Zatim se zajedno sa svojim pomoćnikom Skvilerom, psima i još nekim svinjama seli u kuću i počinje da krši pravila.

Razlika u vladavini između Napoleona i Snoubola je velika. Napoleon je pokvaren vođa koji gleda samo svoje interese, kog drugi ne zanimaju ili ga zanimaju samo kada mu nešto treba. Ume da napravi bolji život, ali samo sebi, dok je svim drugima gore. Snoubol je moralniji, savesniji. Ni on nije savršen jer jede jabuke i pije mleko iako to ne treba da radi, ali smišlja kako što lakše da se živi na čitavoj farmi. Uvodi neke nove ideje, više komunicira sa ostalima od Napoleona, iskreniji je kad govori o naporima koji će svi morati da ulože kada se bude gradila vetrnjača. On predstavlja vlast onakvu kakva bi trebala da bude. Orvelu je jasno da onaj ko dođe na vlast ne može da bude ni svetac, ni savršen, ali može da se ponaša fer prema ostalima.

Bokser je konj, neverovatne snage, koji podržava Napoleona bez ikakvih pitanja i sumnji. Najviše radi od svih, a zauzvrat ne dobija ništa. Čak je čim se razboleo poslat u fabriku lepka. On je životinja koje se Napoleon plaši jer ima veću fizičku snagu od njega, svi ga vole, i zna da ako se okrene protiv njega, on neće imati šanse, a ne sme da ga otera kao Snoubola jer je Bokser toliko moralno čist da ne može da nađe nijedan razlog za takav postupak. Bendžamin je magarac koji predstavlja samog Orvela. Uvek sarkastičan i ljut, nikad zadovoljan, ne želi da deli oduševljenje sa ostalima kada ostanu bez ljudi na farmi. Smatra da je život napravljen za tugu, bol i napor i da će njemu biti teško bez obzira na to da li je na vlasti svinja ili čovek. Ne pokazuje otvoreno svoj bunt, već je uzdržan i jedina njegova emocija se vidi kad Boksera, najvećeg radnika, odvedu u fabriku lepkova da ga ubiju. Pošto zna da čita podjednako dobro kao i svinje (naučile su iz bukvara koje su našle u kući, pa su potom podučavale ostale životinje) pročitao je sa auta naziv firme u koju vode Boksera. Ali, bilo je prekasno.

Ostale životinje su slepi pratioci onoga što svinje kažu. Ako se i neko pobuni, poput par mladih svinja ili 9 kokošaka koje nisu htele da svoja jaja prodaju ljudima,  bude ubijen. Za sve loše što se desi na farmi optužen je Snoubol, kog odavno nema, ali je svinjama lakše da svale svu krivicu na njega nego da priznaju odgovornost za određene postupke. Kada objave da je on glavni krivac i da će svi koji su u dosluhu sa njim biti ubijeni, par životinja priznaje krivicu (iako nisu krive). Te životinje predstavljaju one opsesivno-bolesne pratioce političara koji toliko žele da im udovolje da u nedostatku krivca od sebe prave jednog. Ovce su najnaivnije i najgluplje od svih. Nesposobne da nauče svih 7 zapovesti zapamte samo: ,, Četiri noge dobre, dve noge loše‘‘ i to ponavljaju vrlo često, obožavajući svog Napoleona.

Glavno oružje u ovoj knjizi jeste govor. Na početku govor Starog Majora pokreće čitavu radnju, svojim govorom Snoubol osvaja više pristalica od Napoleona, a Napoleon komunikaciju sa ostalima prepušta Skvileru, jer je bolji govornik od njega. Govorom se istorija menja, događaji modifikuju a životinje ubeđuje da ono što su videle, zapravo nisu videle.

Prvo što životinje primećuju da nije u redu, kada na vlast dođe Napoleon, jeste to da je mleko nestalo. Nisu znali gde je, a samo su svinje umele da izmuzu krave. Ubrzo saznaju da svinje svaki dan piju to mleko. Tada Skvlier dolazi i sve ubeđuje svojim slatkorečivim govorom da je svinjama potrebna najbolja hrana jer su oni mislioci, a upravljanje farme zavisi od njih. Još kaže da oni piju mleko zbog ostalih, ne zbog sebe. Da bi drugima bilo bolje, a ne njima. Svoje izlaganje uvek završava time da će gospodin Džons da se vrati ako svinje ne budu dovoljno jake da izdrže obavljanje svojih dužnosti.

Kada Snoubol bude oteran sa farme zbog vetrenjače, niko ne očekuje da će se ona ipak graditi. Ipak jeste, jer je Napoleon uspeo sve (osim Bendžamina) da uveri da je on u stvari zamislio tu vetrenjaču koja treba da stvara elektricitet, pa će moći da rade samo 3 dana nedeljno. Isti princip koriste političari. Prisvajaju tuđe uspehe, kradu tuđe zamisli, od svakog uzimaju ono što im je najkorisnije pa bez griže savesti upotrebljevaju to. Ucenama i mitom dolaze do onoga što žele, a sposobni ljudi pognute glave beže. Ne osvrćući se.

Vetrenjača koju si životinje tri puta gradile, predstavlja samu njihovu farmu. Toliki trud i napor uložen u ono što veruju da je veliko, ogromno, bitno, a opet jedan vetar to može da sruši, jedan čovek. Kada je na kraju i izgrađena, nije korišćena onako kako su životinje htele. Opet je neko na višem položaju od njih odlučivao šta će sa njom biti. Bez obzira koliko oni više zalužuju da donose takve odluke, bez obzira što su godine i godine uložene u taj projekat, sve je , kada je gotovo i kada je najteži deo završen, prepušteno nekom drugom, na zlatnom tanjiru koji će ubrzo biti isprljan blatom.

Životinje rade kao robovi, ali kada izgrade vetrenjaču, velika oluja je preko noći uspela da sruši sve što su cele godine mukotrpno gradili. Dok se oni muče, Napoleon se ne obazire na 7 zaveta, pa počinje da radi sa advokatom oko farme, spava u krevetu gospodina Džonsa, preti smrću drugim životinjama, uskraćuje im obroke, a sam se bogato hrani, trguje sa drugim farmama, organizuje čistku (poznato?), menja himnu farme, počinje da hoda na dve zadnje noge, kao čovek... Životinje rade sve napornije i napornije, svinje ih ubeđuju da rezultati nikad nisu bili bolje, da proizvodnja nikad nije bila bolja, ali životinje su gladne. Životinje su umorne i pitaju se da li im je bilo gore dok je sa njima živeo gospodin Džons ili sada. Teši ih samo to što nisu više čovekovi robovi, ponosni su kad vide zastavu svoje farme na ulazu u nju i kad čuju kako im se drugi dive što su na jednoj takvoj farmi. Ali to ne donosi hranu i to ne donosi odmor.

Napoleon nakon trgovanja sa vlasnicima dve susedne farme dobija falsifikovan novac. Ljut kao nikada pre zbog toga, smišljajući šta da kaže drugima, biva napadnut od strane istog farmera koji mu je taj novac i dao. Farmer dinamitom ruši njihovu po drugi put sagrađenu vetrnjaču i životinje ga jedva oteraju. Niko od njih se ne oseća kao pobednik, sem Napoleona jer je ovim skrenuta pažnja sa falsifikovanih novčanica.

Te noći sve svinje se napiju viskijem gospodina Džonsa i kreću da proizvode alkohol na svojoj farmi. Tako prolaze godine i godine... Od životinja koje su slušale Majorov govor živi su ostali samo Bendžamin, Bokserova drugarica Klover i naravno Napoleon i Skviler. Bitna ličnost jeste gavran Mojsije koji ništa ne radi po čitav dan. Samo sedi na grani i svima priča o Slatkoj Gori, zemlji u koju odlaze samo najvrednije i najodanije životinje. Iako ga svinje nisu volele, nisu ga ni terale jer je on davao motiv životinjama da izdrže sve muke i napore. On simbolizuje crkvu i njeno propovedanje, a i ime mu je biblijsko, Mojsije.

Vrhunac romana je sastanak Napoleona sa ljudima, susednim veleposednicima. Sedeći sa njima za istim stolom, pijući ista pića, večerajući istu hranu, igrajući poker kao oni, on se izjednačio sa njima. Postao je ono protiv čega se u početku borio. Životinje su ga špijunirale sa prozora, a on to nije ni primetio. Isto kao što nije primetio da je sa svojih 5 podbradaka, cilindrom, odećom liči na sve, samo ne na ono za šta se nekada predstavljao. On se ljudima divi, a ujedno ih i mrzi zbog toga što ne izgleda kao čovek, što ne može da vodi potpuno isti život kao oni, što su ga tek posle toliko godina prihvatili i to samo zbog trgovine i  novca koji može da im donese. Ne mrzi ih iz istih razloga kao ostale životinje. Čak mrzi i životinje sa svoje farme jer smatra da je bolji, pametniji, sposobniji, uglađeniji, čistiji od njih. Njih smatra za niži, a sebe za viši sloj. Životinjama ostaje samo da se kaju i pitaju kako je došlo do ovoga.

Sedam zapovesti animalizma sada izgledaju ovako:

1.        Nijedna životinja ne sme da spava u krevetu, sa čaršavima.
2.        Nijedna životinja ne sme da pije alkohol, previše.
3.        Nijedna životinja ne sme da ubije bilo koju drugu životinju, bez razloga.
4.        Sve životinje su ravnopravne, samo su neke ravnopravnije.

Volela bih da u romanu ima više magarca Bendžamina. On mi se kao lik, najviše dopada a pisac mu je dao prostora samo posle velikih događaja. Pošto Bendžamin na neki način predstavlja samog pisca, možda se on plašio da mu da više mesta, misleći da će da preuzme čitavu priču, jer ima najjači i najmanje kolebljiv katakter od svih. Takođe bi bilo bolje da himna farme nije ,,Životinje Engleske‘‘ jer ostavlja nejasnoću oko toga na koju državu se roman odnosi, pa neki smatraju da se odnosi na Veliku Britaniju i na ono što ju je dovelo do propasti. Kada u naslovu ne bi bilo Engeske, bilo bi lakše da se poruka prenese na sve države, što u stvari i jeste suština. Ono što mi se dopada u romanu jeste stil kojim je pisan. Orvel je izbegavao velike ukrase u rečenicama, opise. Koncetrisao se na samu radnju i na ono što ona nosi, pa poruka knjige nije skrivena među ulepšanim rečima, već udara u čitaoca onako jezgrovita i odlučna. 

Roman je dva puta adaptiran u film, a puno muzičara je bilo inspirisano ovim delom pa su nastale pesme Disturbance At The Heron Hous grupe R.E.M., Animal in man grupe Dead prez, a album Animals grupe Pink Floyd je delimično zasnovan na knjizi.

,,Oštra svađa postajala je sve bučnija. Galamilo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo, odlučno poricalo. Svađa je počela u trenutku kada su Napoleon i gospodin Pilkington istovremeno odigrali asa pik. Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno šta se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek.‘‘